Dr Bojan Blagojević
Rekao bih odrasli, ali knjiga koja je pred vama možda otvara nova značenja te reči; možda vas navede da se zapitate da li znate šta ta reč znači, pa čak i da li ona uopšte ima značenje.
Svako od nas je kao dete imao želju da što pre odraste, kao što se svaka odrasla osoba seća svog detinjstva kao zlatnog doba nepovratne nevinosti, zaboravljajući da je nekada to zlatno doba ležalo u maglovitoj oblasti nepregledne slobode i ostvarenih želja kojoj smo davali jedno isto ime: kada porastem.
U tom neizmirivom raskoraku između prošlosti i budućnosti leži srce dečačke usamljenosti iz koje nas može izbaviti samo vila – Mašta koja je dobila svoj glas.
Maja nas na stranicama „Dečaka i vile“ vodi predelima između detinjstva, kada nam glas Mašte donosi stalno nove i nepoznate reči, i odraslog doba, gde nas vazda vreba opasnost da našoj vili ponestane saveta i da Mašta više nema šta da nam kaže.
Putujemo sa dečakom gladnim zagrljaja i još gladnijim razumevanja ljudi oko sebe. Njegova avantura počinje kao i svaka druga: iznenada, hvatajući nas nespremne, čekajući nas na vrhovima prstiju dok žurno stižemo da u torbu strpamo tek jedno uzdrhtalo srce koje za domom čezne još pre nego što kroči preko njegovog praga.
Majčinski glas vile nas vodi kroz tuđinski svet, predele koji mogu dobiti svoju magičnost novog tek kada osetimo da u njima nismo sami, tek kada na svojim obrazima osetimo par toplih dlanova i blagi dodir prstiju pred kojima nestaju suze.
I dečak uči. Kapi čarobnog meda raščinjuju čaroliju koja ga vezuju za sada i ovde, za nepremostivu razliku između mene i tebe, otvaraju mu oči za ljubav i bol koje nisu njegove. Dečak počinje da oseća živote drugih ljudi. On vidi njihove želje, njihove strahove, njihovu borbu za priznanje, poštovanje, mesto pod suncem.
Kao u najvećim pričama ikada ispričanim, on počinje da razume zlo, otuđenost, ljubomoru, zavist. On vidi kako se svaka od njih rađa, kao klica iz nekog zaboravljenog semena, kako raste, zalivano zatrovanom vodom, kako cveta i daje svoj plod. I uviđa da je nekada bio dovoljan samo zagrljaj, strpljiva reč ili dodir baršunastih usana po čelu da rastera rđavost. Usvojena je velika lekcija: samilost umesto osude.
Najteži zadatak koji odrastanje postavlja pred dečaka je da prihvati da ponekada ni samilost ni ljubav nisu dovoljne. Da postoje patnje u koje se ljudi zatvaraju tako duboko da do njih ne može dopreti ni najtoplija reč, ni najsrdačnija pomoć. To je trenutak u kojem i ljubav mora naučiti da ode. Trenutak u kojem se ljubav prema drugima mora suočiti sa beskorisnošću naše žrtve.
Dečak se mora vratiti kući. Jer ne odrastamo ni u knjigama ni u magičnim vilinskim svetovima, posmatrajući fantastična bića i njihove sudbine. Odrastamo u svojoj kući, sa svojom porodicom i prijateljima, odrastamo dajući sebe i prihvatajući isti dar naših najbližih. A tu nema prečice za odrastanje, nema čarobnog meda, nema mape ni unapred zadatog puta. Na kraju, možda nema ni odrastanja. Samo dečak, u isti mah radoznao i uplašen, i maglovita oblast nepregledne slobode kojoj i on daje isto ime kao i mi: kada porastem.
